Lepa, a mama.

Možeš ti na svojim leđima da poneseš kakve hoćeš nedaće ovog života. Možeš slobodno da budeš majka stena, žena stena, sestra stena, ćerka, sestričina. Možeš da budeš sta god hoćeš, samo, to ostavi za sebe. Zapamti. Drugima si ništavna. Nula. I zapamti, mila. Što budeš veća stena, bićeš više kriva. Bićeš veća pi*ka. Dok budu mislili o tebi. Govorili. A govore, kad bi samo znala koliko govore. Zar stvarno i dalje veruješ u to da će iko iz tvog okruženja da ti skine kapu? Misliš stvarno da će reći, pametna je? Jebote, nadasve je hrabra. Mrzim je, ali jebeno je lepa. Htela bih da budem kao ona. Stvarno. Divim joj se. Misliš, skinuće ti kapu oni koji nisu kao ti? Misliš da će ti skinuti kapu oni koji nisu uradili upola kao ti? Neće ljubavi. Većina neće, da se ispravim. Oni koji su probali na svakom koraku da te osujete? Oni kapu da ti skinu? Nema šanse. Oni kojima ti je malo falilo da budeš lepa. Samo još trunka da budeš duhovita. Pametna. E, samo još dve k...

Nikad nisam bila posebno druželjubiva, pogotovo kad su žene u pitanju. Mnogo kokošaju, tračaju, lažu. Nisam n i težila n ekim priajteljstvima, pod hitno, da se mora. Samo ono što se desi, kako mi legne. Da se iskreno i lepo volimo kao drugarice, bez zavisti i ženskog  spletkarenja . Znate on o, odu u srednju školu da nađu nove drugarice.  Od u na faks da nađu još drugarica. Odu na more da nađu neko novo društvo. Ja nisam taj tip.  Držim se svog malecnog kruga prijatelja i ne te žim da nađem nove. Nisam  sklona otimanju prijatelja , ogovaranju jedn ih sa drugima , treće g sa četvrti m, sa jednom izlazak u petak, sa drugom u subotu.  Sve mi je to nekako previše poslovno. Koristoljubivo. Nego. Odlutah sa  teme. Gde  sam stala?  D a, kod trudnoće. Dve crte su tu. Ni sama ne znam da li to želim u datom trenutku, ali da, sretna sam. Živim sa čovekom koga volim, bebe  svi (valjda)  znamo ka...

Je l' se nekad uplašite kada shvatite koliko stvari uzimate zdravo za gotovo? Ja sam se evo sledila. Dođu tako dani kad mi samo kroz glavu proleti - šta da njemu nešto zafali što mu ja ne mogu dati? Šta da nije ovako nasmejana i srećna beba kao što jeste? Šta da ne mogu sa njim da se igram kao sto se ostale majke igraju? Šta da mi njegovo detinjstvo prolazi ispred nosa usled rešavanja velikih životnih problema? Šta da nemamo ceo dan, nas dvoje, bez brige šta ćemo jesti i gde ćemo spavati? Šta da ne mogu ovako bezbrižno da ležim sa njim na podu i samo ga gledam. Kako raste. Kako je od one vekne postao dečak. Zdrav, veseli dečak. Neću da se stresem. Neću da mi takve misli dolaze i privremeno me podsete koliko smo nezahvalni i pogani. Hoću da to bude moj način života! Da ni na tren ne zaboravim šta imam. Jer lako se sklizne. Internet svet nam nameće da je sreća u novcu, u garderobi, kolima, letovanjima, u onome sto moze da se slika.  U onome sto...

Kaže ona meni: kako lepa beba, baš se mislim dok idem ka vama. Hvala, kažem. Samo, kapica, kapica na glavu, duva. Pauza. Nekoliko pauza. Zašto se Vas tiče da li moj sin ima kapicu? I to što je lep Vas se ne tiče, da se razumemo, ali ajde, ok je. Petkom primamo komplimente. Dok nisam imala dete znala sam i na svojoj koži osetila kako ljude strašno zanima tuđi život. Tuđe dvorište. Tuđa posla. Tuđ krevet, tanjir, kupatilo i WC šolja. Bebe su im samo dale dozvolu, da za to nešto ne moraju da se potrude, da saznaju, pa da komentarišu, već da na licu mesta, tu, odmah i sada bace svoj pogrešnim ubeđenjima stečen sud – bam! Ovo je moje cenjeno mišljenje, majko! A ko Vas je za isto pitao, Vi, sredovečna gospođo? Da li zaista mislite da mene zanima šta vi mislite o mom gologlavom detetu? Moje je. Ja odlučujem. Negde u susret ovom Mundijalu i trećem mesecu od kako sam majka baš sam razmišljala na tu jednu temu. Kako je moguće da se u fudbal ...