Lepa, a mama.

Nemam pojma. Svi smo mi dolazili u situaciju da ne umemo da cenimo ono što imamo. Mada mi je sve jasnije da čovek svoje greške može da postane svestan tek kada nauč da čini drugačije, kada se peobudi. Ne smem da žalim što se ranije nisam opametila. Slavim što se to ikada desilo. Kad god to bilo. Znate, ja poslednjih nekoliko meseci živim na moru. Cenom moru. Sa druge strane Evrope. Daleko od porodice i prijatelja. Nekako na listi mojih žviotnih želja, ovo je sigurno bilo pri vrhu. To je uvek bilo ono ' nešto '. Život na moru.  Ej moru! Došla sam ovde, bio je vreli, vlažni, Gruzijski avgust. Evo od jutros ima i snega. Nisam bila kući skoro četiri meseca. Baš ovo vreme brzo leti. Samo sećanjem merimo vreme koje je prošlo. Pa sam počela da mislim o sebi i svom progresu. Moram priznati da sam u poslednjih nekoliko godina prolazila mnoge faze. Uf baš mnoge. Euforiju, sreću, ravnodušnost, strah, san, komu, kliničku i onu pravu smrt. Mada jos sam ovde, pr...

Dok sam prala paprike, zamislila sam se na temu prijateljstva. Temu koja je u mom životu, još od davnina, veoma zamršena i kompleksna. Verovarno jer su moji pogledi u tom pravcu vrlo jasni - malo odabranih prijatelja i čista esencija prijateljstva. Bez gubljenja vremena., Tako, dok sam prevrtala sopstvene uspomene sam došla do nekih prolaznika u mom životu, sumirala njihovu ulogu i shvatila: Koliko ih samo ima! Njih. Zavisnika od krađe tuđih prijatelja. Možda bolje reći zavisnika od NE samostalnog pronalaska svojih. Već biranje od onoga što ti se nudi, samo radi rada na kvantitetu. Kvalitet? Who the fuck cares? Ne rade oni to svesno, da napakoste, oni nisu zlobni. Oni su tužni. Iskreno tužni. Oni su daleko napaćenije duše od onih koji misle da to jesu, jer nije lako živeti sa tim. Oni prijatelje kradu rekreativno i u vezi toga ne osećaju baš ništa loše. Ja osećam. Moram priznati. Kao što rekoh, poznavala sam mnogo takvih. Na njih gledam kao na blagoslove mog života, koj...