Lepa, a mama.

Danima sam gledala kako modrica koju imam na ruci prolazi. Bila je crna, puna bola i sećanja na hiljadu vađenja krvi u bolničkom krevetu. Hiljadu terapija, infuzija, grubih sestara. Hiljadu i jednog bola. Hiljadu i jedne dileme. Sa njom sam došla kući. I gledala je. Svaki dan je bila neke druge boje, svaki dan je nagoveštavala da odlazi. Danas je nema više. Pa se mislim. Koliko u stvari traju bolna sećanja, kada uspomene na njih zauvek izblede?ž Da li je jedan porođaj i trauma kroz koju prođe jedna žena nešto što se pamti doveka ili zaboravlja u naletu najlepsih emocija? Volela bih da znam. Da mi neko kaže. Ja sam skoro sve zaboravila. Kada je otišla i poslednja senka moje modrice bola. Kada su izvadili poslednji konac iz mene. Kad je svaka ograničenost nestala. Ja sam se zapitala: Jesam li ikada bila tamo? Među najgorim sestrama. Među najgorim ženama. U najgorim uslovima. Kao da nisam. A evo ga u kolicima dokaz da jesam. Kad sam se probudila na operacionom...

Nemam pojma ni sama kako sam se našla u ovom životnom poglavlju, ali izgleda da jesam. Porodila sam se. Imam i dokaz! Tog dana kad sam saznala da ću postati mama se ništa nije promenilo. Voleli smo se malo više. Oči su se malo više caklile. Smeškali smo se, kad se sretnemo u stanu. U realnosti. Mislite da TAJ dan nikada neće doći! On dodje. Verujte, posle devet  meseci, neverovatnom brzinom. Sećam se koliko sam plakala noć pre odlaska u bolnicu. Bili su mi svi krivi. Lazar što mi ga je napravio. Doktorka što će ga izvaditi iz mene. Ja! Ja koja sam sve to dozvolila. Oči u oči, nekoliko sati pred potpunu promenu svog života. Pa ko to može mirno da prihvati? Onda dođe taj dan. Tata pije. U drugoj zemlji. Svekrva sa mnom jurca po hodnicima, preti sestrama. Poslednje što mi je rekla: Neću mrdnuti odavde dok se ne porodiš. Da znaš da sam tu. Nevenaaa! Drao se doktor kao magarac. Ok budna sam. Ne mogu da govorim. Traže mi da govorim. Gde si? Nev...