Rodila sam bebu.
Nemam pojma ni sama kako sam se našla u ovom životnom poglavlju, ali izgleda da jesam.
Porodila sam se.
Imam i dokaz!
Tog dana kad sam saznala da ću postati mama se ništa nije promenilo.
Voleli smo se malo više.
Oči su se malo više caklile.
Smeškali smo se, kad se sretnemo u stanu.
U realnosti.
Mislite da TAJ dan nikada neće doći!
On dodje.
Verujte, posle devet meseci, neverovatnom brzinom.
Sećam se koliko sam plakala noć pre odlaska u bolnicu.
Bili su mi svi krivi.
Lazar što mi ga je napravio.
Doktorka što će ga izvaditi iz mene.
Ja!
Ja koja sam sve to dozvolila.
Oči u oči, nekoliko sati pred potpunu promenu svog života.
Pa ko to može mirno da prihvati?
Onda dođe taj dan.
Tata pije.
U drugoj zemlji.
Svekrva sa mnom jurca po hodnicima, preti sestrama.
Poslednje što mi je rekla:
Neću mrdnuti odavde dok se ne porodiš.
Da znaš da sam tu.
Nevenaaa!
Drao se doktor kao magarac.
Ok budna sam.
Ne mogu da govorim.
Traže mi da govorim.
Gde si?
Nevena, gde si?
U bolnici.
Jedva progovaram.
Mislim se - okani me se čoveče.
Guraju me na onim kolicima, kao invalida.
Opet pored moje svekrve, ovog puta sa pojačanjem majke i sestre.
I suze.
More suza i plakanja.
Samo sam čula: Beba ti je prelepa!
Parkiraju me u šok sobu, u kojoj vlada mrtva tišina.
Udahnem.
Izdahnem.
Ništa ne osećam.
Gledam u sat ispred sebe.
Jebote!
Ja imam dete.
Ali sad moram da spavam...
Sutra sve shvatiš.
Više ništa nije isto.
Nikad neće biti.
Svemu je kraj.
Da me pitate šta sam radila poslednjh pet godina, ne bih imala šta da vam kažem.
Osim, da sam tražila svoju svrhu i nisam je baš našla.
Nisam više izlazila, bilo mi je dosta.
Nisam više pila, bilo mi je dosta.
Nisam više ljubavisala, bilo mi je muka od muškog roda.
Od svega mi je bilo muka.
E a kad se približio TAJ dan.
Sve je bilo bitno.
Izlazila bih, pila, zvala bih bivšeg, sve bih, a ne bih.
Samo serem, da izvinete.
Sada su nastupile neke nove emocije.
Pomešane.
Pre podne, samo sreća.
Stvarno sreća.
Kad ga uzmem u ruke, tako malog nezaštićenog, mekanog i mirisnog.
Mog bebu.
Kada me pogleda.
Kada znam da postoji neko ko živi od mog postojanja.
Čast je, nema sta.
A onda dođe veče.
Sumorno, dosadno veče.
Sve bih.
Prvo bih sela na pod i plakala iz petnih žila.
Vikala bih:
Vratite mi mog muža!
Vratite nam naše besane noći, goli, medju kesama iz Meka, celu noć.
Vratite mi moje telo,!
Vratite mi moje slobodno vreme!
Hoću nazad sve ono što sam ostavila one noći u porodilištu.
Molim vas!
Preklinjem vas!
Samo još jednu noć da spavam od početka do kraja.
Hoću sad da sednem u kola i odem na izlet.
Hoću da izađem iz kuće i dođem sutra!
Molim vas!
Samo još malo!
Samo još jednom!
Hoću moj stari život bez svrhe.
Hoću čoveka koga volim pored mene.
Neću da smo razdvojeni!
Hoću da ne radimo ništa, da lutamo po gradu bez cilja.
Jel mogu na more?
Mogu li ikad više da obilazim svetske plaze u toplesu, pijem pivo i igram jamb sa svojim mužem? Samo jos jednom...
Molim vas...
Ne možeš! Kažu.
I znam da je tako...
A sve je iluzija, verujte mi.
Samo smo rođeni da želimo sve ono što nemamo.
Takvi smo.
Prokleti.
Jer ne znamo ni šta imamo.
Mi u stvari imamo sve što želimo.
Na kraju shvatim koliko sam srecna.
Moram da spavam.
Probudiće se za sat vremena.
Porodila sam se.
Imam i dokaz!
Tog dana kad sam saznala da ću postati mama se ništa nije promenilo.
Voleli smo se malo više.
Oči su se malo više caklile.
Smeškali smo se, kad se sretnemo u stanu.
U realnosti.
Mislite da TAJ dan nikada neće doći!
On dodje.
Verujte, posle devet meseci, neverovatnom brzinom.
Sećam se koliko sam plakala noć pre odlaska u bolnicu.
Bili su mi svi krivi.
Lazar što mi ga je napravio.
Doktorka što će ga izvaditi iz mene.
Ja!
Ja koja sam sve to dozvolila.
Oči u oči, nekoliko sati pred potpunu promenu svog života.
Pa ko to može mirno da prihvati?
Onda dođe taj dan.
Tata pije.
U drugoj zemlji.
Svekrva sa mnom jurca po hodnicima, preti sestrama.
Poslednje što mi je rekla:
Neću mrdnuti odavde dok se ne porodiš.
Da znaš da sam tu.
Nevenaaa!
Drao se doktor kao magarac.
Ok budna sam.
Ne mogu da govorim.
Traže mi da govorim.
Gde si?
Nevena, gde si?
U bolnici.
Jedva progovaram.
Mislim se - okani me se čoveče.
Guraju me na onim kolicima, kao invalida.
Opet pored moje svekrve, ovog puta sa pojačanjem majke i sestre.
I suze.
More suza i plakanja.
Samo sam čula: Beba ti je prelepa!
Parkiraju me u šok sobu, u kojoj vlada mrtva tišina.
Udahnem.
Izdahnem.
Ništa ne osećam.
Gledam u sat ispred sebe.
Jebote!
Ja imam dete.
Ali sad moram da spavam...
Sutra sve shvatiš.
Više ništa nije isto.
Nikad neće biti.
Svemu je kraj.
Da me pitate šta sam radila poslednjh pet godina, ne bih imala šta da vam kažem.
Osim, da sam tražila svoju svrhu i nisam je baš našla.
Nisam više izlazila, bilo mi je dosta.
Nisam više pila, bilo mi je dosta.
Nisam više ljubavisala, bilo mi je muka od muškog roda.
Od svega mi je bilo muka.
E a kad se približio TAJ dan.
Sve je bilo bitno.
Izlazila bih, pila, zvala bih bivšeg, sve bih, a ne bih.
Samo serem, da izvinete.
Sada su nastupile neke nove emocije.
Pomešane.
Pre podne, samo sreća.
Stvarno sreća.
Kad ga uzmem u ruke, tako malog nezaštićenog, mekanog i mirisnog.
Mog bebu.
Kada me pogleda.
Kada znam da postoji neko ko živi od mog postojanja.
Čast je, nema sta.
A onda dođe veče.
Sumorno, dosadno veče.
Sve bih.
Prvo bih sela na pod i plakala iz petnih žila.
Vikala bih:
Vratite mi mog muža!
Vratite nam naše besane noći, goli, medju kesama iz Meka, celu noć.
Vratite mi moje telo,!
Vratite mi moje slobodno vreme!
Hoću nazad sve ono što sam ostavila one noći u porodilištu.
Molim vas!
Preklinjem vas!
Samo još jednu noć da spavam od početka do kraja.
Hoću sad da sednem u kola i odem na izlet.
Hoću da izađem iz kuće i dođem sutra!
Molim vas!
Samo još malo!
Samo još jednom!
Hoću moj stari život bez svrhe.
Hoću čoveka koga volim pored mene.
Neću da smo razdvojeni!
Hoću da ne radimo ništa, da lutamo po gradu bez cilja.
Jel mogu na more?
Mogu li ikad više da obilazim svetske plaze u toplesu, pijem pivo i igram jamb sa svojim mužem? Samo jos jednom...
Molim vas...
Ne možeš! Kažu.
I znam da je tako...
A sve je iluzija, verujte mi.
Samo smo rođeni da želimo sve ono što nemamo.
Takvi smo.
Prokleti.
Jer ne znamo ni šta imamo.
Mi u stvari imamo sve što želimo.
Na kraju shvatim koliko sam srecna.
Moram da spavam.
Probudiće se za sat vremena.
Коментари
Постави коментар