Prvo pa muško.

Jesam.
Priznajem.
Ušla sam u neki novi svet trudnica, mada sam mislila da nikad neću biti deo njega.

Nisam neki ljubitelj beba, dece, plakanja, pelena, ljubavnih pogleda upućenih ka mom stomaku, istih tih pogleda upućenih ka kolicima u kojima je beba. 

Nisam taj tip.

Mada izgleda da se za neke stvari ne pitamo samo mi. 

Gore stvarno ima nekoga!

Nisam ni mogla biti trudna prethodnih godina, nekad me je to frustriralo, nekada ne.
Uglavnom nije.
Nekako sam mišljenja da ljudi imaju poriv za potomstvom zato što se to tako nalaže, nemajući u sebi tu želju, ono, zaista.
Nisam ni znala ni koji su moji porivi.
Ali.

Ostala sam trudna.

Niko ne zna kako, ali, na moju veliku radost, možda više saznavši da mogu, nego da želim, jesam.
Shvatila sam da ću baš sad, baš u ovom trenutku, svoj život morati da posvetim jednoj bebi.
Maloj bebi.
Plačljivoj, hzahtevnoj bebi.

Tako, padobranski, sam uletela i u ovaj svet razjarenih trudnih žena koje me svaki dan sve više okupiraju i frustriraju.

Nekako od saznanja da u sebi imate dete, završite na Google pretragama.
Počnete prvo sa onih hiljadu zanimljivosti tipa - šta da očekujete u prvim mesecima, prvi znaci trudnoće.
Pa im se radujete, pa čitate kako je svaka žena u stvari raličita, pa iščekujete...
Vrlo, ali, vrlo brzo od konstruktivnih saveta za trudnice, kojih, ruku na srce, ovaj naš internet zaista ima, stignete do žena koje pišu bapske priče, pod naslovom 'nije da je bapska priča ALI'.
Kako sestro nije? Kako nije?
Ako je pričaš onda je priča.
Ako si čula od babe, onda je bapska.
Sve jasno.

Evo šta je meni zapalo za oko.

Neki dan sam pročitala kako trudnice ne smeju dizati ruke, nigde bez jasnog obrazloženja, naučno objašnjenim da to meni bude jasno, jok.
Ne smeju.
Jer ne smeju.
Nemoj dizati ruke!

Ok, mislim se dok sam danas prala kosu u kadi, kao što perem svaki drugi dan, da, dignutih ruku. Jebote, ja sam ove bapske priče još i upamtila.
Pa ih se setim dok perem kosu, jel?
Sve sam ja to izgleda ostavila kao rezervu, u smislu, nikad nećemo saznati, možda je istina.
Upamtiću ga.
Ko zna koliko takvih sranja i imamo u mozgovima?
Pa ne pamtimo rođendane najboljih prijatelja igodišnjicu prvog poljupca sa mužem.

Ne dao Bog da ukucate bilo šta uz reč trudnoća na tom istom guglu i da ste jos malo nespokojni kao što većina žena u ovom staju jeste!
Pa vi možete doći do zaista potresnih informacija, spontanih pobačaja, anomalija bebe, sebe, smrti na porođaju itd.
To je tužno, stvarno je.

Ali mene nisu zeznuli.
Wvo već pet meseci, mene nisu zeznuli!
Možda jer sam imala dreću da se udam za sina dva doktora.
Pa uvek imam savetnika.
Možda jer sam se tako nabaždarila od kad sam saznala da ću biti majka.
Ali drage moje guglovske majke, mene nećete poremetiti.

Od početka sam se zbog svojih delikatnih životnih okolnosti prepustila ovom stanju i prihvatila to da i da nešto mora da se desi, čitanjem gugla to neću sprečiti!
Pa onda neću ni čitati!

Ja sam rešila da ovom detetu podarim mir, a ne nemir.
Ležem i budim se sa poverenjem u ovog gore, koji je dokazao da je tu.
Jer i onako, znamo svi, biće kako mora biti, a ja neću da prvi dom mog deteta izmedju ova dva salca od stomaka bude jedno nespokojno gnezdo puno straha i prepipavanja.
Neka u meni oseti mir, spokoj i poverenje u ovaj život.
Jer kada nam dođe dan za umreti, retko dobijemo opciju pregovora i vremena da se na guglu izlečimo.
Zato nećemo ni sad.
Samo ćemo se prepustiti.

Devet meseci brzo prođe, to sam više uta čula.
Ono što posle dođe je napornije od svakog gugla.
Daj da još malo danemo dušom.
Pakao je red vratima :)