(Ne)majke postoje.

Već smo shvatili da majčinstvo svi poimamo na različite načine.

Shvatili smo i da ja nemam toleranciju za mišljenja različita od mojih.

Shvatili smo i da sam u mnogim stavovima usamljena.

Pa daj da ga onda napišem, majku mu je*em, lakše će mi biti!
Ups, opet majka!

Kako sam mama skoro osam meseci, iako nisam želela, povezala sam se sa dosta drugih mama.

Na žalost, dodala bih.

Samo retke dele moje mišljenje. 

Samo sa retkima se iskreno iščavrljam i dobijem neki pametan savet.

Sve ostale, izvinjavam se, smatram nemajkama.

Trnom u oku.

Grešnicama.

Sebičnicama.

Pa da krenemo.

Nije teško napraviti bebu, to smo odavno shvatili.(Ako ima neko ko nije, javite se da Vam objasnim postupak).

Nije teško biti trudna.

Nije (mnogo) teško ni poroditi se.

Sve je to manje-više, prirodno.

Teško je, znate, biti majka.

Samo nije svima.

Teško je onima kojima je to primarna radnja.

Oni koji to obavljaju sa pola mozga, vrlo često imaju više dece, manjih razlika u godinama, svežu frizuru, zadovoljenog muža i osmeh na licu.

Ovi kojima je to primarno, ostare dvadeset godina za dva meseca, nisu zadovoljene ni one, a bogme ni muž, kuća je prljava, majka je čupava, ali su deca sretna. 

Bezbrižna.

Sigurna.

Zar nije to najbinije na kraju?

Kako si se osećao kad si bio mali...

Znate, ja nikad nisam maštala o venčanju u beeloj haljini, da puštam golubove iz crkvenog dvorišta i rodim mu desetoro dece koja će trčkarati po kući dok mama (ja) bude pekla krofne. 

Stvarno nisam.

I sad mi je muka od pomisli na to.

Ja sam brate maštala da me neko voli, da goli jedemo Mek i skupljamo pare za novo putovanje.

Dobila sam sve to.

Dobila sam i više od toga...

Samo posle ovog golog Meka, dodje beba :)

No, da se vratimo.

Moja svrha nije moje dete, ali mom detetu sam svrha - ja!

Mom malomesčnom detetu sam ja alfa, omega, početak i kraj.

Ja i tata.

I iako nisam maštala o krofnama i sitnoj deci, kada se ta deca dese postoji nešto što se zove odgovornost!

Ili grublje -Budi odgovoran je*ote, nije ti taj mali život dat da ga sje*eš, nego da od njega napraviš najbolje-

A znate kako se pravi najbolje?

Ne ni knjigama, ni školama, ni jezicima. 

Najbolje se pravi sa ljubavlju, pažnjom, uvek možeš računati na mene(nas), tu sam kad ti trebam, ljuljaću te dok plačeš, maziću te dok boli.

Najbolje se pravi na samom početku.

Najbolje se pravi tad kad mislite da niste potrebni.

E tad najviše jeste, (ne)majke!

Ja sam to znala onog momenta kad sam ga rodila.

Da od tog trenutka, više nisam ja na prvom mestu.

I to ne zauvek, ali na neko vreme sigurno.

I evo, još se moje nadasve sebično biće bori sa tom činjenicom.

Bori se, ali ne popušta.
Najviše popuštanja sam sebi dozvolila uspavljivanjem bebe zvukom fena i ponekad, sebi teško oproštenim tutanjem sike kad joj nije vreme, da sklopim oko još koji sat.
Eto mojih greha.

Nego, nisam bitna ja, sad, u ovom tekstu.

Bitne su one.

Instagram (ne)mame.

Dobro, neke i nemaju Instagram.

Udaju se (to je svakako highlight života), puste goluba (ha ha) iz crkvenog dvorišta, naprave ga, nose ga (ne gase cigaru, jer što bi se odricale), rode ga i onda pod hitno moraju da vrate svoj stari život!

One toliko hitno hitaju da se vrate izlascima, šetnjama sa drugaricama, šminkanju, doterivanju, nedojenju (ako mu ikad i daju šansu), mužu, treningu, letovanju, skijanju, dubljenju na trepavici i da to sve podele sa nama. Mada, ruku na srce ima onih i koje ne dele, nego jednostavno uživaju u čarima roditeljstva bez roditelja, u svoja četiri zida.

Ono što sam ja susretala bi izgledalo ovako nekako:

-dojila sam 40 dana, nestalo mi je mleka (laže, rekla joj mama da bebi ne treba duže majčino mleko)

-izašla sam u grad posle dve nedelje, trebao mi je ventil, mama mu je dala dohranu na flašicu, šta kao da on zna

-dojiću 6 meseci, ne bih da mi se opuste grudi

-uvela sam kravlje mleko, ne mogu da dojim više, a i treba mi malo odmora uveče (beba 8 meseci)

-dajem ga stalno mojima na čuvanje, čisto da se ne navikava na mene, znaš ti si stalno sa njim, to prelazi u patologiju (ovo je klasično maskiranje svoje sebičnosti nekim detetovim višim dobrom)

-ma dodaću mu u mleko malo keksa, bolje će da spava najeden (prvo, spavaj ti nakrkana drugo, keks  sadrži 0 hranljivih sastojaka, beba 7 meseci, savet udelila neka od brižnih baba)

-ićićemo na more (porodila se pre mesec dana), povešćemo jednu babu da ga čuva, ja ni jedne godine nisam preskočila more

-a bogami ja i pijem i izlazim, neće joj ništa biti od mojih par čaša vodke, a i ne mora da sisa tad, daću joj flašicu

-idem kod mame, da ga malo čuva, treba mi da se naspavam (beba 10 meseci)

Sigurno sam nešto zaboravila jer ova tema me muči već predugo da bih se svega setila.

Ali! 

Poenta je tu!

Mama, pa beba!

A ja bih da pitam sledeće:

Da li je majko, da, ti sveža majko, stvarno sada najbitnije ono šta ćeš ti, a ne šta će to malo, nedužno biće koje zavisi samo od tebe i tebe i samo tebe?

Da li sam ja stvarno jedina budala koja sam svoj život potpuno podredila detetu ( i tako če biti do godine dana, ako ne i duže) i ni jedan izgovor 'vezaće se za mene' i ostale baljezgotine me nisu naterale da mu se ne nađem na usluzi 0-24?

Molim Vas, neka mi piše svaka koja se gore pronašla (mada je to retko, sve se izjašnjavaju kao posvećene majke) i kaže mi, zašto?

Je l'  se dokazuješ okolini?

Sebi?

Možda muž zahteva da budeš na visini zadatka sa tek zaraslim ranam na telu?

Je l' stvarno imaš toliku želju da se što pre vratiš životu koji živiš već 30 godina i svesno si ga prekinula da bi bila majka?

Je l' vam nije žao da propustite sve te važne trenutke u njihovom odrastanju?

Je l' stvarno mislite da su babe i dede okruženje koje oni trebaju?

Je l' stvarno mislite da je sve jedno je li flajka ili sisa?

Je l' stvarno mislite da je sve jedno jel uspavala mama ili baba?

Je l' nosio tata ili deda dok su bili grčevi?

Je l' godinu dana toliko dug period?

Je l' najbitnija vaša guzica?

Ako je dgovor na ovo pitanje da, onda sledi još samo jedno.

Zašto ste ga onda kog đavola rađale???

Zašto su deca poistovećena sa kakvim usputnim stanicama u življenju naših nikad uzbudljivijih života?

Zašto ste dopustili da zaboravite šta znači mama?

Ta mama prvih godinu dana, je jedna posebna mama.

Jedna nezamenjiva mama.

Ta mama je Bog.

Svet.

Život.

Sve ono što pišete ispod slika vaših beba, to ste vi njima. 

A vi niste tu.

Jer, Dragica večeras pravi žurku, a mama ne propušta ni jedan pir u gradu.

Posle ćete da se pitate, zašto mene moj sin ovako staru i matoru ne obilazi.

Eto zato.

(Ne)majko!