Krađa prijatelja
Dok sam prala paprike, zamislila sam se na temu prijateljstva.
Temu koja je u mom životu, još od davnina, veoma zamršena i kompleksna.
Verovarno jer su moji pogledi u tom pravcu vrlo jasni - malo odabranih prijatelja i čista esencija prijateljstva.
Bez gubljenja vremena.,
Tako, dok sam prevrtala sopstvene uspomene sam došla do nekih prolaznika u mom životu, sumirala njihovu ulogu i shvatila: Koliko ih samo ima!
Njih. Zavisnika od krađe tuđih prijatelja.
Možda bolje reći zavisnika od NE samostalnog pronalaska svojih.
Već biranje od onoga što ti se nudi, samo radi rada na kvantitetu. Kvalitet? Who the fuck cares?
Ne rade oni to svesno, da napakoste, oni nisu zlobni. Oni su tužni. Iskreno tužni.
Oni su daleko napaćenije duše od onih koji misle da to jesu, jer nije lako živeti sa tim.
Oni prijatelje kradu rekreativno i u vezi toga ne osećaju baš ništa loše.
Ja osećam.
Moram priznati.
Kao što rekoh, poznavala sam mnogo takvih.
Na njih gledam kao na blagoslove mog života, koji su došli u pravo vreme, da srednje godine dočekam spremna i da znam šta da očekujem.
Kakvih gamadi ima.
Znate kako izgleda njihov profil?
To su oni ljudi koji u koje god društvo da dođu (a dolaze u mnoga, jer prijatelje menjaju kao čarape, neki ih čak i nagomilavaju) kao da imaju za cilj da pod hitno, tu, odmah, nađu svog pulena.
Vrlo brzo i nemarno odaberu žrtvu, a onda bace udicu.
Kreću komplimenti i ulizivanje.
Ono gadno, teško svarljivo kao sveži beli luk u želudcu.
Ulizivanje od koga je sramota svakog posmatrača, ove sad već bivše prijatelje, svakoga u njihovom društvu, svaku pticu na grani, ribicu u akvarijumu. Osim njih.
No i za to nalaze rešenje, pa vrlo brzo počinju da se sastaju tajno, nasamo, kao kakav ljubavni par, bez matice društva koja ih je spojila.
Isto tako vrlo brzo u temama koje bez daha razglabaju se dotaknu iste ove matice društva, koja im sad ne valja, a svaki njen član ima toliko mana, da ni oni sami nisu mogli da veruju dok nisu počeli besomučno da ih ogovaraju.
Dalje znamo kako idu stvari...
Vrlo brzo se ovaj sa udicom u dupetu vise ne javlja svom društvu (što zbog sramote, što zbog školskog primera obraza kao đon), vezuje se neraskidivom vezom za ovog lopova i žive sretno do kraja života.
Šalim se.
Žive sretno do prve sledeće situacije, gde se uloge menjaju, a drugarstvo raspada.
I tako u krug.
Mene je onda, bas negde oko trebljenja paprike od kostiju zagolicalo, samo jedno pitanje: Kakav to prijatelj zaista može biti ukraden?
Prijatelj nije ona mala mačka koja mi se neki dan zavukla ispod sedišta u kolima, pa sam je prevezla na drugi kraj grada ni krivu ni dužnu.
Mada je promenila okruženje i prijatelje.
Prijatelj je živ (valjda), ima jezik i mozak i može se opirati krađi.
Čak i da uzmemo u obzir da je pristalica krađe i da mu se okolina više ne sviđa, a ružičasti svet novog prijatelja deluje primamljivo, postavlja se jedno krucijalno pitanje - zašto novo prijateljstvo isključuje staro?
Zašto novo prijateljstvo iskljucuje svaki kontakt sa starim prijateljima?
To nije samo kontakt, to dalje uključuje i kardinalno menjanje misljenja, pljuvanje (ono najgore, javno i tajno), tračarenje (što ukljucuje odavanje svih tajni) i ne samo takvo gnusno okretanje leđa već i kenjanje po onom koji ti je do juče bio kao brat?
Opet postoje samo dve opcije.
Sramota te je same sebe pa ne smeš meni na oči i obraz debeo kao zadnja traktorska guma.
Nikad nećemo saznati.
Samo ostaje da se pitamo: Čiji je to u stvari zahtev?
Ovog lopova prijatelja ili je to tvoja lična želja?
Možda si nekome nešto dužna, pa meni ne smeš da se javiš?
Možda si me juče opasno pljuvala, pa teje od lopova sramota da vidi da mi se obraćaš?
Čija god da je, ležala je u tebi, očigledno.
Niko ne moze da te odvoji od onoga koga već delom ne volis.
Može.
Ako si dovoljno dvoličan da u udovoljavanje novom prijatelju možeš da uključiš i odjebavanje ljudi protiv kojih nemas baš ništa i sranje po onima kojima nemaš baš ništa da zameriš.
Onda shvatim.
Dobar prijatelj ne može biti ukraden.
Isto kao što ne postoji pošten lopov.
Pozdraviš ih, poželiš im puno sreće, a jednu posebno - da uspeju da ostatak svog života iskoriste kako bi barem malo postali bolji ljudi nego što trenutno jesu.
To ce ih preporoditi.
A onda ih pustiš, niz vodu.
Istu onu niz koju su oni tebe pustili, zarad malo sočnih tračeva.
Sa puno ljubavi, jer im je to sada najpotebnije.
Sa blagoslovom.
Jer će im to retko ko dati.
A ja?
Ja se iz srca zahvalim.
Nebu.
Bogu.
Životu.
Što nije prošao još jedan dan u kome verujem ljudima koji to nisu zasluŽili.
Prigrlim šačicu ovih iskrenih prijatelja koje imam oko sebe i nikada ne prestanem da verujem u čist obraz.
E tako prijatelji vredi živeti.
Temu koja je u mom životu, još od davnina, veoma zamršena i kompleksna.
Verovarno jer su moji pogledi u tom pravcu vrlo jasni - malo odabranih prijatelja i čista esencija prijateljstva.
Bez gubljenja vremena.,
Tako, dok sam prevrtala sopstvene uspomene sam došla do nekih prolaznika u mom životu, sumirala njihovu ulogu i shvatila: Koliko ih samo ima!
Njih. Zavisnika od krađe tuđih prijatelja.
Možda bolje reći zavisnika od NE samostalnog pronalaska svojih.
Već biranje od onoga što ti se nudi, samo radi rada na kvantitetu. Kvalitet? Who the fuck cares?
Ne rade oni to svesno, da napakoste, oni nisu zlobni. Oni su tužni. Iskreno tužni.
Oni su daleko napaćenije duše od onih koji misle da to jesu, jer nije lako živeti sa tim.
Oni prijatelje kradu rekreativno i u vezi toga ne osećaju baš ništa loše.
Ja osećam.
Moram priznati.
Kao što rekoh, poznavala sam mnogo takvih.
Na njih gledam kao na blagoslove mog života, koji su došli u pravo vreme, da srednje godine dočekam spremna i da znam šta da očekujem.
Kakvih gamadi ima.
Znate kako izgleda njihov profil?
To su oni ljudi koji u koje god društvo da dođu (a dolaze u mnoga, jer prijatelje menjaju kao čarape, neki ih čak i nagomilavaju) kao da imaju za cilj da pod hitno, tu, odmah, nađu svog pulena.
Vrlo brzo i nemarno odaberu žrtvu, a onda bace udicu.
Kreću komplimenti i ulizivanje.
Ono gadno, teško svarljivo kao sveži beli luk u želudcu.
Ulizivanje od koga je sramota svakog posmatrača, ove sad već bivše prijatelje, svakoga u njihovom društvu, svaku pticu na grani, ribicu u akvarijumu. Osim njih.
No i za to nalaze rešenje, pa vrlo brzo počinju da se sastaju tajno, nasamo, kao kakav ljubavni par, bez matice društva koja ih je spojila.
Isto tako vrlo brzo u temama koje bez daha razglabaju se dotaknu iste ove matice društva, koja im sad ne valja, a svaki njen član ima toliko mana, da ni oni sami nisu mogli da veruju dok nisu počeli besomučno da ih ogovaraju.
Dalje znamo kako idu stvari...
Vrlo brzo se ovaj sa udicom u dupetu vise ne javlja svom društvu (što zbog sramote, što zbog školskog primera obraza kao đon), vezuje se neraskidivom vezom za ovog lopova i žive sretno do kraja života.
Šalim se.
Žive sretno do prve sledeće situacije, gde se uloge menjaju, a drugarstvo raspada.
I tako u krug.
Mene je onda, bas negde oko trebljenja paprike od kostiju zagolicalo, samo jedno pitanje: Kakav to prijatelj zaista može biti ukraden?
Prijatelj nije ona mala mačka koja mi se neki dan zavukla ispod sedišta u kolima, pa sam je prevezla na drugi kraj grada ni krivu ni dužnu.
Mada je promenila okruženje i prijatelje.
Prijatelj je živ (valjda), ima jezik i mozak i može se opirati krađi.
Čak i da uzmemo u obzir da je pristalica krađe i da mu se okolina više ne sviđa, a ružičasti svet novog prijatelja deluje primamljivo, postavlja se jedno krucijalno pitanje - zašto novo prijateljstvo isključuje staro?
Zašto novo prijateljstvo iskljucuje svaki kontakt sa starim prijateljima?
To nije samo kontakt, to dalje uključuje i kardinalno menjanje misljenja, pljuvanje (ono najgore, javno i tajno), tračarenje (što ukljucuje odavanje svih tajni) i ne samo takvo gnusno okretanje leđa već i kenjanje po onom koji ti je do juče bio kao brat?
Opet postoje samo dve opcije.
Sramota te je same sebe pa ne smeš meni na oči i obraz debeo kao zadnja traktorska guma.
Nikad nećemo saznati.
Samo ostaje da se pitamo: Čiji je to u stvari zahtev?
Ovog lopova prijatelja ili je to tvoja lična želja?
Možda si nekome nešto dužna, pa meni ne smeš da se javiš?
Možda si me juče opasno pljuvala, pa teje od lopova sramota da vidi da mi se obraćaš?
Čija god da je, ležala je u tebi, očigledno.
Niko ne moze da te odvoji od onoga koga već delom ne volis.
Može.
Ako si dovoljno dvoličan da u udovoljavanje novom prijatelju možeš da uključiš i odjebavanje ljudi protiv kojih nemas baš ništa i sranje po onima kojima nemaš baš ništa da zameriš.
Onda shvatim.
Dobar prijatelj ne može biti ukraden.
Isto kao što ne postoji pošten lopov.
Pozdraviš ih, poželiš im puno sreće, a jednu posebno - da uspeju da ostatak svog života iskoriste kako bi barem malo postali bolji ljudi nego što trenutno jesu.
To ce ih preporoditi.
A onda ih pustiš, niz vodu.
Istu onu niz koju su oni tebe pustili, zarad malo sočnih tračeva.
Sa puno ljubavi, jer im je to sada najpotebnije.
Sa blagoslovom.
Jer će im to retko ko dati.
A ja?
Ja se iz srca zahvalim.
Nebu.
Bogu.
Životu.
Što nije prošao još jedan dan u kome verujem ljudima koji to nisu zasluŽili.
Prigrlim šačicu ovih iskrenih prijatelja koje imam oko sebe i nikada ne prestanem da verujem u čist obraz.
E tako prijatelji vredi živeti.
Коментари
Постави коментар