Nezahvalni.

Je l' se nekad uplašite kada shvatite koliko stvari uzimate zdravo za gotovo?

Ja sam se evo sledila.

Dođu tako dani kad mi samo kroz glavu proleti - šta da njemu nešto zafali što mu ja ne mogu dati?

Šta da nije ovako nasmejana i srećna beba kao što jeste?

Šta da ne mogu sa njim da se igram kao sto se ostale majke igraju?

Šta da mi njegovo detinjstvo prolazi ispred nosa usled rešavanja velikih životnih problema?

Šta da nemamo ceo dan, nas dvoje, bez brige šta ćemo jesti i gde ćemo spavati?

Šta da ne mogu ovako bezbrižno da ležim sa njim na podu i samo ga gledam.
Kako raste.

Kako je od one vekne postao dečak.

Zdrav, veseli dečak.

Neću da se stresem.

Neću da mi takve misli dolaze i privremeno me podsete koliko smo nezahvalni i pogani.

Hoću da to bude moj način života!

Da ni na tren ne zaboravim šta imam.

Jer lako se sklizne.

Internet svet nam nameće da je sreća u novcu, u garderobi, kolima, letovanjima, u onome sto moze da se slika. 

U onome sto može da ima svako. 

Na ovaj ili onaj način.

Teraju nas da zboravimo da je sreća kada uveče legneš i nemaš o čemu da brineš.

Baš nemaš.

Samo zaspiš.

Kada su ti roditelji zdravi.

Sestra, brat, baka.

Muž, svekrva, drugarica.

Kada otvoris frižider i skuvaš ručak koji god želis.

Ako nema ništa u njemu, ti poručis ručak.
Podelite pizzu.

Kada muž i ti u mraku gledate vašu bebu kako mirno spava.

Kako je zdrava.

Napredna.

Kada ima ko da ti opere sudove jer si umorna.

Kada ne gledaš cenu mleka u prodavnici.

Kada nemaš telesnih ograničenja.
Kada nemaš mentalnih ograničenja.

Kada...

Kada...

Koliko blagoslova.

Koliko sreće, na svakom koraku.

One naizgled glupe, svakodnevne sreće.

One sreće koja nije dostupna svakome.

Ne može da se kupi.

Neki bi je možda i prodali, ali bi se brzo pokajali.

A toga se setim tek kad on mirno zaspi pored mene i podseti me, da ni danas nisam imala o čemu da brinem.

Lepo kažu:

Bože samo mi čuvaj ovo što si mi dao, a već si mi dao mnogo.

❤️